Kupovina konja je teška i opširna tema. Tema koja maltene nema kraja.
U svakom slučaju, ako skupite novac, konja možete lako kupiti.
Naizgled to je teško, jer i sami niste sigurni kakvog konja u stvari želite: crnog, belog, doratog (laici kažu braon), palomino (svetlo žut)…
Eto već problema u startu.
Otac bi najradije lipicanera (Vidi kako ponosno ide, reklo bi se), beo je, drži glavu kao labud, noge diže visoko, ma gazi kao oficir. To je konj, neretko se propinje, sjajan konj! Cena jako pristupačna, a izbor ogroman.
Prežu se sa 9 meseci po oglasima, idu i levo i desno i sami, a još se i jašu. Još samo centrifugu na veš mašini da uključe…
I to sve za 500-1000€.
Stvarno povoljno!
Da se neko ne nađe uvređen što uzimam lipicanera kao primer. To je, kao što je gore napisano, najčešći konj na oglasima.
Da su radni konji i jedna od najstarijih rasa, jesu, ali o njima u superlativu imate gomilu brošura i tekstova na netu.
Ja pišem na neku drugu temu.
Kupovina konja za dete? Prva greška je tu na korak, druga odmah za njom.
Dete je malo, a voli konje, pa će roditelj da kupi poni konja.
Opet oglasi.
Cena je na prvom mestu, zatim izgled, i eto, dođosmo do konja.
U 95% slučajeva, poniji su oštri, drski, mi konjari kažemo da su iskompleksirani veličinom. Svaka stota kupovina ovakvog konja je bila dobra i opravdana.
Dete je malo, a roditelj nedovoljno stručan. Konj to oseti i vrlo brzo preuzme inicijativu.
Neretko je on gazda, a drugi ga služe. Za kratko vreme postaje roba za kilo, ali o tome nešto kasnije.
Ovo o čem pišem može da posluži kao pomoć, najpre u razmišljau, a vezano za kupovinu konja.
Da li kupiti konja ili ne?
To je nešto o čemu morate dobro razmisliti, a onda potražiti nekoga ko se dobro razume u ovu temu. Nekog ko je najpre iskren u nameri da vam pomogne.
Bolje nekom kompetentnom i platiti da ide sa vama u kupovinu konja, jer je to mnogo jeftinije nego kupovina konja koji je jednostavno rečeno – pogrešan izbor za vas.
Na prvom mestu morate znati kakve su ideje sa konjem u budućnosti. To je velika životinja prosečne težine oko 550kg. Nije to pas, mačka, hrčak, papagaj…
To je životinja koja traži ozbiljnu negu. Dosta vazduha, prostora, vode, različite hrane, itd.
Morate znati da će vaše sada malo dete, sa svojim odrastanjem možda zavoleti neke druge stvari i imati druga interesovanja. S tim ide i veličina konja, da li kupiti malog, srednjeg ili velikog.
Mnogo pitanja, a odgovor samo jedan:
Konje treba da kupuju samo odgovorni ljudi, bez obzira na finansijsku situaciju, i ljudi koji znaju sa životinjama. Ljudi koji imaju osećaj za konje.
Evo kako praktično u Srbiji (verovatno i u većem delu sveta) izgleda kupovina konja:
Nisu ovo priče koje sam ja čuo, već priče u kojima sam učestvovao više od 20 puta.
Toliko sam do sada spasio konja od sigurne smrti, prevashodno izmorene glađu, a potom i od odvoženja na klanicu.
Ovo je priča o onima koji kupuju konja iz razonode, hirova, viška novca, udovoljavanja detetu. A i kao savet zašto ne treba kupiti konja, ako u to niste 100% sigurni.
Rekoh, konja kupite relativno lako.
Bili ste u nekom konjičkom klubu i tu je dete imalo prvi kontakt sa konjem, bilo mu je interesantno. Tako ste par puta svratili tamo ili još bolje, na Zlatiboru (tamo su svi jahali konja).
Sve je bilo vrlo prosto, stavite dete, uzmete telefon i napravite par slika za fejsbuk, možda napravite neki selfi… Stvarno ništa specijalno teško.
Kreće razmišljanje…
Kod kuće verovatno imte neku staru garažu ostalu od dede, tate. Možda i neku staru štalu (za ovce, koze, prepravite to malo i eto mesta za konja).
To je razmišljanje srednjeg staleža ljudi. Drugi koji imaju novac, razmišljaju ovako:
Pogledali su vaše uslove u kojima držite konje pa će reći: “Ja ću napraviti nove bokseve, kupiću bolje konje, bolju opremu, imaću bar 3 radnika, velike ispuste, itd…”
Mogao bih da nabrojim još pregršt ideja koje sam čuo. Ali svakako posle 3 kuće, 2 žene i putovanja fali još samo konj. Dečački neostvareni san!
Konj stiže, tačnije konji- ipak je jedan malo na sve ovo gore navedeno.
Sve je u početku je sjajno…
…konji su uglavnom dobri (ima slučajeva i kad ste potpuno pogrešili u odabiru konja, mada ide koliko para toliko i muzike).
U ovoj priči je najteže doći do čoveka ili žene koji će se time i baviti, uprkos velikoj količini novca.
Kod nas stručnjaka uglavnom nema, ili je broj onih koji se time bave jako mali. Profesionalce mogu nabrojati pomoću prstiju jedne ruke.
Nekako se i nađu radnici koji će čistiti bokseve, a uglavnom oni preuzimaju i rad sa konjima.
Znanja fali, ali tu je internet. Malo gledaju, malo jašu i tako to ide nekako.
Počinju da dolaze ljudi koji znaju posao neko vreme. Oni su naučili sve za 5 meseci na internetu.
To traje u najboljim slučajevima par godina. Deca su odrasla, a bila su izgovor za kupovinu konja.
Prvo dobija otkaz onaj koji ih hrani, zatim konji rapidno mršave, zovu se stručnjaci koji malo ublažavaju tugu i na kraju ih se ipak ratosiljaju.
To su konji koji su ispali iz jahaćeg ritma, neretko mršavi, netimareni po par godina itd…
Ideja sa početka priče je bila idealna, ali…
Takve životinje uglavnom kupuju preprodavci ili njima slični.
Dođu neki i u ruke časnima koji ih vrate u život i ponovo postave na noge. Dečački san će brzo proći.
Bolje završe konji kod ljudi srednjeg finansijskog momenta.
Prvo, koštali su ih, pa ako ništa drugo, barem ih cene. Štale su improvizovane, uglavnom sa pločom iznad glave, kaplje voda od vlage sa plafona, ali bolje da je konj mokar, nego da mu bude hladno.
Može to i da bude dobro, jer logika kod rada sa konjima može biti odlična stvar. Kod ovih vlasnika su konji manje ugroženi jer vlasnici uglavnom brinu o njima, pa nekako u svakodnevnom životu i radu sa njima više vide šta konju treba.
Stara priča u svetu konjarstva je:
Veži konja gde ti gazda kaže, pa neka i crkne!
Zamolio bih sve koji ovo čitaju da ne shvate poruku da odvajam ljude na bogate i one koji to nisu.
Ja samo pišem o slučajevima koje sam ja video.
Naravno, ne mogu o svemu pisati, jer za 25 godina rada sa konjima video sam svašta.
Najbolje žive konji kod bogatih ljudi, da ne bude zabune. To jeste trenutno njedan od najskupljih sportova.
Ja ovde samo dajem savete o kojima niko ne piše. To je svakodnevni život nas koji živimo za konje i od njih.
Mnogo puta sam rekao i napisao da je konjar onaj koji konje hrani, čisti, jaše i brine o njima, a ne onaj koji ih samo jaše. On je samo jahač!
Zato dobro razmislite pre kupovine konja.
Treba li vam ovakva obaveza, odricanje, briga?! Da li imate dovoljno vremena i sredstava za ovu životinju? I na kraju, da li zaista volite konja dovoljno da bi ste ga posedovali?
Moram priznati da je za mene konj svakodnevnica, ljubav, tuga, neopisiva radost i na kraju velika obaveza.
Jeste li dovoljno odgovorni?
Za vas piše: Nenad Paunić
